PROROČKI SNOVI: Ovih 5 snova najavljuju dolazak nove ljubavi u vaš život

Dating > PROROČKI SNOVI: Ovih 5 snova najavljuju dolazak nove ljubavi u vaš život

Click here: ※ PROROČKI SNOVI: Ovih 5 snova najavljuju dolazak nove ljubavi u vaš život ※ ♥ PROROČKI SNOVI: Ovih 5 snova najavljuju dolazak nove ljubavi u vaš život

Vi kažete da je Nikolaj i ovo i ono. Kandidati, a posebno njihovi savjetnici, uglavnom ne shvataju presudnu važnost ovih testova. IVAN 8 - 47 TKO JE OD GOSPODINA BOGA, RIJECI NJEGOVE SLUŠA: VI ZATO NE SLUŠATE, JER NISTE OD GOSPODINA BOGA.

Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao. One osobine koje ih čine korisnim, kod njih su previše razvijene, dok su ostale redukovane. Mislim da je moj um bio isisan iz mog tela. Tada mu je tražio da ne spominje njegov rokovnik i da ga sam zaboravi. Frojdov uticaj na Tomasa Mana bio je veliki i imao je veliku ulogu u Manovom konceptu kako homoseksualna želja može biti integrisana, nasuprot represiji ili uništenju. Nauzi imaju višestruku ulogu: štite od zla, daju dodatnu snagu i podršku da se lakše dođe do cilja, pomažu u ispunjavanju želja. Nijedan ritual iz ovih oblasti ne smatra se nečastivim i niko od davnina ne zalazi u pobude naručioca. Prva: Zašto se ne zabavimo pričajući o tome šta smo nekad bile? Međutim, ako veza nije suđena, čarolija ne može dugo da traje. Kad je stvorio sotonu, u bibliji piše da ga je stvorio jako inteligentnog, nekog s kim bi mogao voditi zanimljive konverzacije.

Prema Garobovoju, svaki organ, kao i svaki drugi objekt percepcije, sadrži individualno informativno polje, božansku matricu, koja predstavlja osnovu čitave egzistencije. Dostojevski, Bijele noći, NASTJENJKA Ne plačite! Ovo četvoro se naizmjenično javljaju u vanzemaljskoj dezinformativnoj literaturi.

Savez srpske dijaspore Sloveniji je na petim jubilarnim susretima u Ljubljani, krajem augusta uručio priznanje Željku Dediću iz Laktaša kao istaknutom prijatelju ovog udruženja i čuvaru narodnih običaja, kulture i tradicije. - BIĆE POPLAVA ALI I RODA NA GRANAMA I NJIVAMA TOKOM 2018. Svaki od ovih autora ne samo da je drugačije zamišljen nego je i stvoren kao potpuno drugačija osoba.

Непознати Марк Твен Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири. Словослагач, кормилар, војник, рудар, новинар, говорник, светски путник. Ако бисмо ма које од ових звања ставили уз име Марка Твена, не бисмо погрешили. Пре него што су га Том Сојер и Хаклбери Фин извели на пут светске славе, чувени амерички писац прочуо се по својој свестраности. Али мало ко зна да овој широкој палети занимања можемо додати још једно - научник. Премда није имао главу за цифре, писац је сате проводио над научним прорачунима покушавајући да схвати њихову огромну важност. Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири. Све што је било ново и занимљиво некако би се нашло у Твеновом окружењу. Тако је постао један од првих уметника чији је лик овековечен филмском камером. Ово се догодило 1909. Тек што га је Бел избацио на тржиште, телефон је своје место добио у Твеновој кући, али је убрзо пао у немилост и постао тема једне од пишчевих бритких сатира. Иако одушевљен тако практичним изумом, бука телефонског разговора није пријала Твену. Јуче сам баш писао дубокоуман чланак на узвишену филозофску тему док се такав разговор водио у соби. На сличан начин покајао се и након куповине писаће машине. Кад је први пут угледао машину 1874. Молим Вас, немојте чак ни открити чињеницу да поседујем писаћу машину. Потпуно сам престао да је користим, јер никако не могу да напишем писмо, а да ми не стигне одговор са захтевом не само да је опишем, већ и да објасним како напредујем у њеној употреби, једном речју, да им кажем све. Ја не волим да пишем писма, те стога не желим да људи знају како поседујем овај магнет за радозналце. У његовом случају то није захтевало године проведене у опсежним и напорним огледима, али Твен је ипак патентирао три изума. Затим се ту нашла и историјска друштвена игра. Изум који је пожњео највише успеха је осушени лепак на страницама албума - само треба да се овлажи пре употребе. Било би право чудо да љубав према науци није нашла места и у његовом књижевном стваралаштву. Мало ко то зна, али Твенове приче могле би да постану део збирке која окупља радове његових сувременика Жила Верна и Х. Велса, пионира научнофантастичног жанра. Ђаво који долази на разговор са јунаком Твенове приче сачињен је управо од радијума и полонијума. У настојању да опише огромне могућности ових елемената као нових извора енергије, Твен се не либи да цитира госпођу Кири и протумачи њена запажања. Та тумачења можда нису толико прецизна, ни уверљива, али нико не може Твену да припише недостатак ентузијазма. Показао ми је странице препуне бројки пуцајући од поноса, као да садрже речи неке бесмртне приче. Затим смо играли билијар, али чак ни његова омиљена игра није могла да га натера да заборави свој велики подвиг. Između ostalog pažnju su izazvale prve ilustrovane edicije njenih romana, kao i crteži i gravire ljudi, mesta i događaja iz tog perioda. Među stotinak eksponata bile su i knjige koje su uticale na Džejn, poput dela Samjuela Ričardsona, Lorensa Sterna, Fani Berni, Vilijama Kupera i Lorda Bajrona. Otac je bio rektor, a majka je poticala iz uvažene porodice. Džejn je imala osmoro braće i jednu sestru, Kasandru. U jedanaestoj godini Džejn je završila svoje formalno obrazovanje i vratila se kući. U takvom okruženju počela je da piše pesme, priče i komade za svoju porodicu — koja se sastojala od vrlo vrednih čitalaca — ali i za ličnu zabavu. Iako je bila odlični poznavalac društvenih prilika i tumač ljudskih karaktera, a mnoge svoje heroine srećno je i udala, sama Džejn nije nikad stala pred oltar. Preminula je od tuberkuloze 1817, u 41. Međutim, teškoće nastaju onda kad pokušamo da zamislimo karakter same književnice. Po njegovim rečima, Džejn Ostin je bila suptilni tumač manira svojih likova, upoznata do tančina sa njihovim vrlinama i manama, a opet sama je bila nedokučiva i misteriozna da je teško zamisliti je kao osobu od krvi i mesa. Ostinova je tokom svog 41-godišnjeg života napisala nekih tri hiljade pisama, najviše sestri Kasandri koja je mnoge spalila verujući da ne ostavljaju dobar utisak o Džejn i njenoj porodici. Ta pisma su i danas dramatična, a prateći trag Džejnine ruke možemo da osetimo njenu živahnost, tečnost i disciplinu; rukopis je pedantan i čist, a ipak brz. U nekim pismima gotovo da možete da osetite ekstatičnu govorljivost. Iako su puna ogovaranja i trivijalnosti, pisana su sa takvim osećajem za dramu da u njima možemo osetiti skoro fizičku energiju pretvorenu u reči. Iako je Džejn bila vrlo povučena osoba — svoje prve romane objavljivala je anonimno — u pismima se vidi trag javnog sveta kome je skoro sasvim okrenula leđa, kao da bi on mogao nespretno povrediti njen novelistički univerzum. Njena pisma ispostavljaju se kao još jedno svedočanstvo da je s pravom prati glas da je bila pronicljivog pera. Ostinova je verovatno delovala zastrašujuće svakome ko bi je upoznao, ali sa svojom sestrom je bila vrlo iskrena i otvorena. Bila je sunce mog života, pozlata svakog zadovoljstva i ublaživač svake tuge. Rođen je u Gornjem Milanovcu 1894. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako. Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna. Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt. U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije. Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli. Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka. Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu. Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama. Anton Pavlovič Čehov rođen je u Taganrogu u trgovačkoj porodici. Kada je završio gimnaziju 1879. Organizovao je pomoć gladnim seljacima, osuđuje zloupotrebu vlasti i korupciju. Čehov je majstor ruske novele. Kroz svoje mnogobrojne pripovijetke on piše o ruskoj stvarnosti 19. Kroz njih opisuje karijerizam, malograđanstvo, primitivizam ruskog seljaštva kao i događaje koji su se zbili raznim ljudima. Čehovljeve drame se grade na unutrašnjoj dramatičnosti, obilnom tekstu i lirskim elementima. To nisu drame zbivanja već raspoloženja, a po tome Čehov postaje jedan od začetnika moderne dramaturgije. Neke njegove pripovijetke su zapravo komedije a druge tragedije. Pisao je o ruskom egoizmu i hvalisanju pojedinih lica. U svojim pričama i dramama on stvara jedinstvenu atmosferu. Čehov ne opisuje uzroke društvenog ponašanja i ne ocenjuje postupke likova već ih opisuje, ismijava ako treba i također opisuje njihove živote. Mnoge Čehovljeve drame se igraju danas u pozorištima. Stvorio je jedinstvenu sliku ruskog realizma koji se može doživeti kroz smijeh ili kroz suze. U književnoj kritici je dosta često mišljenje da Čehov nije imao snage da napiše roman. Većina njegovih pripovijetki je komična pa je zato on od smijeha stvorio sopstveno oružje protiv ružnih pojava života: eksplozijom smijeha je ismijavao laži, korumpirane ljude i one na vlasti. Pola vijeka poslije svoje smrti, Čehov je ostao u sijenci ruskih romansijera. Tek kasnije ljudi su shvatili njegov značaj i u njemu otkrili genijalnog umjetnika. VEKA Čehov 1860-1904 između medicine i literature Sto godina posle njegove smrti, njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke, vodvilji i drame. Pisci žive sa svojim dilemama, nervozama i neurozama, sa njima je živeo i Čehov, razapet između medicine i književnosti, pripovedaka, drame i nenapisanih romana, iako je spoljašnjošću ostavljao utisak smirenog, suptilnog i ljubaznog gospodina. Anton Pavlovič Čehov počeo je da piše još kao student medicine, pomoću Antoša Čehonte, svog književnog dvojnika, objavljujući kratke priče, humoreske i feljtone, kako bi mogao da izdržava oca, majku, sestru i najmlađeg od svoja tri brata. Sa svom težinom života susreo se još kao dečak, u rodnom Taganrogu, gde ga je otac ostavio bežeći od poverilaca u Moskvu. Čehov završava gimnaziju i odlazi u Moskvu, gde se upisuje na studije medicine. Iako je obe pokušavao da ostavi, nije ih se oslobodio tokom celog svog života. Hteo bih da pobegnem u letnjikovac, ali već je jedan po ponoći. Za čoveka koji piše teško je naći odvratniju atmosferu... Moja je nesreća što sam medicinar i nema toga ko ne bi smatrao potrebnim da popriča sa mnom malo o medicini. Posle književnih početaka u moskovskim listovima, Čehov počinje da objavljuje za petrogradske Krhotine, Petrogradske novine i Suvorinovo Novo vreme. Krajem 1885, odlazi u Petrograd i shvata da je postao cenjen i tražen pisac. Iduće godine održana je petrogradska premijera njegove drame Ivanov. Leči od tifusa majku i tri sestre jednog poznanika; majka i jedna sestra umiru, što ga navodi da prekine privatnu praksu. Antonov brat Nikolaj Čehov umire 1889. Naredne godine, Čehov putuje na Sahalin, gde mu je dozvoljeno da obiđe sve kaznene ustanove i zatvoreničke kolonije, pod uslovom da ne stupa u kontakt sa političkim zatvorenicima. Na ovom putovanju skupiće građu za svoju reportažu Ostrvo Sahalin, čija je poslednja poglavlja cenzurisala Glavna zatvorska uprava u časopisu Ruskaja misl. U istom časopisu objavljuje i pripovetku Paviljon broj 6, napisanu posle rada na suzbijanju kolere u okrugu Serpuhov. U razgovoru sa Gorkim, Čehov iznosi svoju viziju prosvećivanja ruskog naroda, preko obrazovanih učitelja kojima bi sagradio veliku osvetljenu zgradu na svom seoskom imanju, gde bi imali sve uslove da steknu što više znanja, promene svoj stav prema učenicima i da bi mogli zdravo da žive, jer, kako je primetio, mnogo ruskih učitelja je bolesno i živi u nemaštini. Četiri i po godine pred njegovu smrt, Čehova primaju u Akademiju nauka, kao člana Sekcije beletristike. Akademske titule odreći će se dve godine kasnije, jer je Gorki po naredbi cara izbačen iz te institucije. O Čehovljevim dramama često se govorilo da se u njima ništa ne događa, a, kako šira publika obično poistovećuje pisca sa njegovim delom, i Čehov je u običnim razgovorima neretko stavljan u te okvire. Uprkos velikom uspehu, Čehov je imao brojne nesporazume sa Stanislavskim, najčešće zbog samog shvatanja njegovih dramskih dela. Te prepirke uticale su i na pogoršanje njegovog zdravlja, narušenog tuberkulozom, s kojom se borio još u mladićkim danima. Osnovna razlika u shvatanju bila je u tome što je Stanislavski posmatrao Čehovljeve komade kao drame, dok ih je sam Čehov nazivao komedijama. Ubrizgati mu, možda, malo sperme. Naravno da je Stanislavski, sa tadašnjih stanovišta i shvatanja u pozorištu, bio u pravu, približivši Čehovljeve komade širokoj pozorišnoj publici, dok, danas gledano, ova dela, puna gorke ironije, određujemo kao bliža komediji. Čehova su ovi sukobi veoma izmorili. Plašeći se da njegovi komadi ne budu pogrešno interpretirani, on je često prisustvovao probama, dolazeći iz provincije, gde se odmarao, u Moskvu, i pazeći na svake pojedinosti. Pola godine pred smrt, prisustvovao je MHAT-ovoj premijeri Višnjika, već sasvim izmoren i iznuren, jedva izdržavši predstavu i svečane govore u čast slavljenika, jer je premijera održana na njegov četrdeset četvrti rođendan, 17. Poželevši da pobegne od svega toga, on ubrzo odlazi na Krim. U julu iste godine, Čehov će umreti, ili, konačno se odmoriti, kako to izgovara Sonja iz Ujka Vanje. Čitav vek posle njegove smrti, njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke, vodvilji i drame. I u našim pozorištima igraju se Višnjik, Tri sestre... Čehov je za svoje doba bio veoma napredan u književnom smislu, vršeći snažan uticaj na razvoj novelistike, pogotovo u poslednje vreme popularne kratke priče, i naročito na dramu XX veka, svrstavajući se uz Beketa u njene najviše vrhove. Ali u životu ljudi se ne ubijaju, ne vešaju, ne izjavljuju ljubav svakog trenutka. I ne govore svakog trenutka patetične stvari. Oni jedu, piju, vuku se, govore gluposti. I, eto, potrebno je da se sve to vidi na sceni. To je život bez smisla, rekao bi Crnjanski, ili traganje za izgubljenim vremenom, po Prustovim rečima. To je neumitno prolaženje vremena, buka i bes do krajnjeg utihnuća. Tako Čehov svojom umetnošću pripada veku na čijem je samom početku umro. No, njegovo delo proteže se daleko u svim pravcima književnih epoha, kao jedno od najčvršćih tkiva književnog organona, povezujući realističke pripovedače sa modernim, grčku tragediju i Šekspira sa Pirandelom i Beketom. Meni je tek dvadeset šest godina. Tursko-grčki rat i kandirano voće Opisujući Čehova kao čoveka koji je voleo jednostavnost, poverenje i iskrenost, Maksim Gorki se seća kako je prisustvovao razgovoru Antona Pavloviča sa trima gospođicama odevenim u raskošne svilene haljine i čiji su mirisi ispunili sobu seoske kuće tada već čuvenog pisca. Ali, ko će pobediti? Tada su sve tri počele da govore o kandiranom voću pobednički, sa izvanrednom erudicijom i suptilnim poznavanjem teme. Bilo je očigledno da im je laknulo što ne moraju da se pretvaraju da su ozbiljno zainteresovane za tursko-grčki sukob. Na polasku, obećale su Čehovu da će mu poslati kandiranog voća. Komad u prvobitnoj formi namenio je gospođi Jermolovoj iz Malog teatra u Moskvi. Čehov je tada bio nepoznat u pozorišnim krugovima. Komad je odbijen i on je nastavio da ga dorađuje. Zatim ga je ostavio po strani da bi napisao IVANOVA, koji je prvi put igran 1887, a zatim 1889. Nakon što ga je gospođa Jermolova odbila, Čehov je ponovo napisao ceo komad. Njegov brat Mihail Pavlovič rukom ga je prepisao u dva primerka, žaleći se da je to bio veoma dugotrajan posao pogledati njihovu prepisku. Ispravljena verzija i dalje je predugačka. Do smrti, opterećen svakodnevnim brigama pisca, Čehov nikad nije dovršio to delo, iako je već bilo napisano. Odložio ga je u fioku i do kraja života unosio je u njega izmene. PLATONOV, dakle, za Čehovljevog života ostaje u ladici, zatim, nakon njegove smrti, završava u Centralnom arhivu Moskve do 1923, kad Arhiv objavljuje jednu verziju pronađenu u Melikovu, njegovoj seoskoj kući udaljenoj jedan sat od Moskve. Posle Drugog svetskog rata, Državna edicija lepe književnosti odlučuje da izda Čehovljeva celokupna dela u 20 tomova, s prepiskom, pismima s objašnjenjima, raznim varijantama tekstova i komentarima. Tomovi su izlazili u periodu od 1944. U sveskama iz 1949. Te sveske bile su posebno izdate za sovjetske studente dramske umetnosti. Tu se nalaze sve Čehovljeve teme: gubitak imovine, period pre revolucije, konflikti u kojima su sve žene jake i odlučne, a muškarci slabi i neodlučni, uloga zelenaša i nepokretne imovine, tragične budalaštine provincijskog života, strah i prezir prema religioznim temama Čehov je bio agnostik. Piščev glavni zaključak: karakter određuje sudbinu. To, međutim, ne znači, kao kod naših klasika, da svi likovi imaju karakter. Komad se završava tragično. Pa, ipak, ton predstave je smešan, živahan i humorističan. Kako mladi danas shvataju Čehova? Da li i oni čine istu grešku kao mi nekad? Da li čitajući dela Antona Pavloviča uživaju u sumornosti njegovih likova? Čehov, baš kao i naš Molijer, i u kratkim i u dugim komedijama, u stvari je veliki šaljivdžija. Njegovi likovi su, ipak, smešni i u najbolnijim časovima svojih malih sudbina pripadaju, ma šta da su i ma šta da kažu, čak i dok uzaludno čekaju da im se ostvari život, svetu ironije. Čehov nije Labiš beznađa. Znam, tu je Trepljev, tu je Nina, Ivanov i drugi. Ali, svojom genijalnošću i sklonošću ka suštinskom, Čehov, dobar satiričar kakav je bio, uveo je u komediju smrt i samoubistvo, a da to uopšte ne izgleda neobično. Po profesiji lekar, i sam bolestan, on suviše dobro poznaje psihologiju da bi uzeo zaozbiljno zanose i razočaranja svojih junaka. Smrt, u ovom pozorištu, deo je pomoćnih komičkih rekvizita, a beznačajnost je sredstvo farse. Ukratko, ja ne vidim nikakvu tugu u svim tim bankrotstvima i neuspesima, u tom iznemoglom svetu. Čak i smrt adolescenta je običan događaj. Daleko smo od Šatertona. Treba čitati i igrati Čehovljeve komade, prijatelju čitaoče, kao komedije. Ne umem i ne mogu da sažaljevam Arkadinu i njenog sina, kao ni ostale likove oko njih. Dobro znam da je Čehov saosećao s onim najnesrećnijim među njima, ali je svedočio o njihovim sudbinama iz ugla živih. Definitivno, ma kako nam to izgledalo prilikom prvog čitanja, ne treba glumiti na tužan i melanholičan način u komadima TRI SESTRE, UJKA VANJA, GALEB... Ne treba tugovati nad njihovom sudbinom. Njih treba preoblikovati u kreacije bez posebnog značaja. Kako su drugi nemilosrdni prema tim likovima, kako ih vode ka propasti, ka beznadežnom kraju nakon nesigurnog i praznog života. To ne znači da je Čehovljevo delo mračno, posebno zbog toga što je osvetljeno ironijom autora, kao i njegovom plemenitošću, posebnom saosećajnošću, ali i ravnodušnošću. On je oštro protestovao protiv takozvanih dolorističkih interpretacija svojih komada. Kratak život, prekratak, u brigama i siromaštvu. Da li se žalio? Ne, samo je malo gunđao. Njegova prepiska svedoči o srdačnosti i dobroti tog čoveka. On ima sposobnost da zavede. I uvek je uz njega neko ko mu je posvećen, ko mu pomaže da sakupi snagu, ko mu prepisuje rukopise, prikuplja podatke, izuzetno se brine za scensko ostvarenje njegovih dela: njegov brat, na primer, a kasnije Dančenko i Stanislavski. Njegov rad, takođe, izaziva divljenje. Bar u smislu pozorišne umetnosti. Počeo je jednočinkama, farsama, skečevima. Znam da je u 22. Imam integralni prevod tog komada: nedovršeno delo s napomenama, ponavljanjima, digresijama, lucidnom konstrukcijom. Sve to veoma je lepo, ili skoro veoma lepo, ali, takvo kakvo je, izgleda nemoguće za postavljanje na scenu. Kad se čita ta integralna verzija iz 1882, mora se priznati da je mladi pisac umeo da se nametne, sledeći strog put, da bi dostigao čistotu i dramaturški red u GALEBU ili VIŠNJIKU. Kad pogledamo rukopis PLATONOVA, shvatamo zašto ga je Jer-molova odbila. Razumemo takođe i zašto Anton Pavlovič nije instistirao i zašto je, prema rečima njegovog brata, uništio jednu kopiju tog dela. Ipak, iste godine kad završava PLATONOVA piše i jednočinku NA VELIKOM PUTU a, tokom narednih godina, više od 200 priča i još jednu jednočinku pod nazivom LABUDOVA PESMA 1886. Od PLATONOVA do VIŠNJIKA, nameće se jedna profesionalna teorija: izmišljanje i objavljivanje novih dramaturških formi može, prema njegovom mišljenju, ali i mišljenju većine ostalih pisaca tog vremena, da se ostvari samo preko svakodnevice, govornog jezika i strogo definisane strukture. Proza postaje jedinstveno oružje dramaturgije. Jedno poglavlje istorije pozorišta je završeno: poglavlje 19. Iz te neizvesne borbe u kojoj se forme i dramska struktura još traže, jedan čovek mudro se povlači. On ima svoj način poimanja, pisanja, svoju filozofiju i stav koji će značajno uticati na sve pozorišne pisce narednih generacija. Sam, nepokolebljiv, daleko od te zapadnjačke Rusije, istočnjački Klodel priprema DEOBU PODNEVA. Aristotelovska koncepcija pozorišta takođe je umrla. Sve može da se ostvari, sve je dozvoljeno, sve je moguće. Ali, Anton Pavlovič Čehov, rođen u Taganrogu 1860, već je umro 2. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce. Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac 1892—1953 po mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. O motivima njenog samoubistva decenijama su ispredali izmišljotine, sve do onih najprizemnijih. Čudo od deteta Anica je rođena 4. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi esej. Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od Anine darovitosti. Ovaj vanredno ružni gest Ljiljana Vuletić doživljava prevashodno kao plod povređene muške sujete koji, kako kaže, ne umanjuje veličinu književnog dela Miloša Crnjanskog. Brak i karijera Godine 1921. Anica se udala za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika, da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. U kući je Anica bila obična žena svoga muža, obavljala je sve uobičajene kućne poslove, kuvala, spremala. I uporedo gradila karijeru. Kakva je bila profesorka latinskog jezika u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, najbolje govori činjenica da su kod strogog profesora Veselina Čajkanovića studenti polagali bez odgovaranja čim bi rekli da im je u gimnaziji predavala Anica Savić-Rebac. Disala ljubav Iste noći kad je Hasan Rebac umro, Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane komšinica i kućna prijateljica Darinka Grabovac predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. A Ljiljana Vuletić smatra da je, odričući se života lišenog smisla, Anica afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. Ljubav kakvu malo ko doživi. Pesnik Duško Trifunović rođen je 1933. Sa 24 godine prvi put je došao u Sarajevo da bi radio kao bravar, a kada je napunio 25-tu, objavio je svoju prvu knjigu pesama. To se vidi i u njegovoj poeziji i u njegovom životu. Čitaoci i javnost su teško prihvatali ili nisu hteli da vide jednu vrstu rezignacije, skeptičnosti i čak fatalizma u njegovoj poeziji, pa i njegovoj ličnosti. Neosporno je to osećanje pojačano iznuđenim dolaskom u Novi Sad, jer je morao da napusti Sarajevo i počne život u neprilično doba. Ne može se reći da nije bilo dobre volje u Novom Sadu prema njemu, ali to je prevashodno bila volja prijatelja i pojedinaca. Ne mogu da svedočim, ali pričalo se da su ga izdali nekadašnji veliki prijatelji. Meni se čini da je on bio suštinski usamljen. Preko trista njegovih pesama je komponovano, a najpoznatije su one koje su izveli Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Arsen Dedić, Neda Ukraden i Vajta. U Sremskim Karlovcima na ispraćaju nikada niko, posle Branka Radičevića, na Stražilovu nije okupio više ljudi. To se vidi i u njegovoj poeziji i u njegovom životu. Čitaoci i javnost su teško prihvatali ili nisu hteli da vide jednu vrstu rezignacije, skeptičnosti i čak fatalizma u njegovoj poeziji, pa i njegovoj ličnosti. Neosporno je to osećanje pojačano iznuđenim dolaskom u Novi Sad, jer je morao da napusti Sarajevo i počne život u neprilično doba. Ne može se reći da nije bilo dobre volje u Novom Sadu prema njemu, ali to je prevashodno bila volja prijatelja i pojedinaca. Ne mogu da svedočim, ali pričalo se da su ga izdali nekadašnji veliki prijatelji. Meni se čini da je on bio suštinski usamljen. Preko trista njegovih pesama je komponovano, a najpoznatije su one koje su izveli Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Arsen Dedić, Neda Ukraden i Vajta. Strah da se možda predomislio odagnao nam je čim se javio na telefon. Nije došao, kaže, jer je sinoć nezgodno pao. Kod brata je u njegovoj vikendici u Sremskim Karlovcima. Pa, ako može da govori, uporni smo do drskosti, mi ćemo doći do njega. Eto, trudićemo se da ga ne gnjavimo mnogo. Razgovorali smo i fotografisali ga puna tri sata. Mahao nam je iza kapije dok smo odlazili. Gimnastika u Akademiji nauka Kasne šezdesete prošlog veka. Ivi Andriću se slavi rođendan u zgradi Bosanske akademije nauka u Sarajevu. Po protokolu, došli sekretari udruženja pisaca iz svih republika, svaki da održi prigodno slovo. Među njima i on, Duško Trifunović, sekretar Udruženja pisaca BiH. Ja kažem: iz Bosanskog Broda. Niko nije iz Bosanskog Broda. Ovi što su došli sa mnom počeše da se kikoću. Mislim, nikog ne znam iz Bosanskog Broda, ispravi se Ivo i zaduži me da ga vadim od dosadnih ljudi. Ako vidiš da me neko gnjavi ti samo kaži: Ivo, dođi ovamo. U međuvremenu me zove jedan iz moje ekipe da dođem. Ja dođem, a on kaže: gospodine Crnjanski ovo je Duško Trifunović. Ja u zemlju da propadnem. Ovaj se zezne i pita: kako zdravlje, gospodine Crnjanski? Šta vi mislite, ako čovek ima sedamdeset godina da se samo o zdravlju priča! Koliko vi imate godina? A vi, gospodine Trifunoviću? Možete li vi ovako, sagne se i dlanovima dotakne pod, a da ne savije noge. Onaj što ga je pitao za zdravlje kaže da ne može, nezgodno je, znate. A vi, pita mene Crnjanski. I nas dvojica radimo fiskulturu, a pored nas prolaze Veljko Petrović, Desanka Maksimović, sve sami akademici. Crnjanski je uvek bio oficir i sportist i na taj način je isprobavao ljude. Niko mi nije verovao kada sam to napisao. Shavitili smo poruku ove priče. Nismo pitali za zdravlje, godine, penziju... Čoveku je drago da ga se sete kad bilo. Šetamo pogledom po sobici gde Duško radi i spava kada dođe kod brata Luke. Svega se seća kao da je jutros bilo. U televiziju Sarajevo su ga zaposlili po kazni. Da se ne šepuri kao slobodni umetnik. Molio je direktora da mu to ne čini jer ne poznaje televizijski posao. Bio i u Puli. Pravila mi je imidž, da sam slavan. Direktor mu je odredio rad sa muzičarima i posavetovao ga da se pravi da sve zna. Ispostavilo se da Duško sve te momke, muzičare, poznaje. Sa njima je sedeo u kafani. Postao je muzički urednik jedine emisije sarajevske televizije koja je išla u JRT. Muzičarima je bilo veoma važno da se u njoj pojave, a Duško nije dozvoljavao da pevaju gluposti. Tako je počeo da im piše tekstove. Ne znam ja pisati tekstove na muziku. Neću da radim ono što ne znam. Rasteram njima tu potrebu da im ja dopisujem ono što su oni ukrali od Radio Luksemburga. Jedino je Jadranka Stojaković na tekst odmah pisala muziku. Zove uveče na telefon i kaže: Znaš šta, sutra moram da imam pesmu. Sačekaj, osećam da neko dolazi. Dobro, javi mi se kasnije. Noć je i ja sam sama i treba da se bojim, šta li će biti kad korak stane baš pred vratima mojim. Član, pa još i lep Goran Bregović je u Duškovu kancelariju ušao kukajući što su mu muzičari sa kojima je do tada radio i sa kojima se posvađao oteli pesmu i naslov albuma. On kaže, evo ova je najbolja: kad bih bio bijelo dugme, mala bi se zakopčala u me. Joj, ja profesor gramatike. Zakopčava se dugmetom, a ne u dugme. Nema to veze, to niko neće primetiti, kaže Goran. Nakon dvadeset godina, kada su pravili neku njihovu retrospekciju, pozvali su i mene. Goran mi kaže: Jesam ti rekao da niko neće primetiti osim tebe. Drage su mi te uspomene. Kada su oni imali pravo, bilo mi je drago kao i da sam ja imao pravo. Da li mu je Bregović tada izgledao kao neko ko će daleko dogurati? Znao je otići u Firencu, Padovu i odatle doneti novu muziku koju je on stvorio oslanjajući se na italijansku. On ne voli da ja to pričam. Bio je vrlo u strukturi. Imao je i jedan izuzetan kvalitet. On je bio lep dečak. I siguran u ono što radi. Dosetim se ja šta je u knjizi najvažnije. Nije pisac, sadržaj tu i tamo, ako nas dodirne. Glavni junak je najvažniji u knjizi i svetu je svega dosta osim glavnih junaka. To je njegovo delo jer me je on navukao da ga napišem. Tad sam video kako on radi. Sve vreme sam ja govorio da je muzika rastavljanje reči na slogove. On je strašno bio mršav, a tek nogice... Međutim, nije oblačio pantalone da ih sakrije, nego navuče one tirolske dokolenice da se baš vidi da su tanke. Šta ima da ih se stidi, njegove su, na njima je prešao svet. Kad su snimali u Londonu, tamošnji producent ih je pitao ko to njima piše pesme. Oni kažu: čika Duško. Taj čovek da je ovde imao bi pola Londona, kaže on njima. Da li je o i on bio u situaciji da ga mrze, a da mu se dive? Imao sam ja divnih neprijatelja. Oni su terali svoje, a ja se nisam obazirao. Muzičari su mislili da je mene postavio komitet da ih nadzirem, a pisci da sam postao urednik zbog žena i love. Bio sam jako izložen jer sam pisao knjige, a družio se sa muzičarima. Književni kritičari, kojih sada nema, jedva su čekali da mi nađu manu. Oni su živeli u potaji. Preživaju slamu koja je ostala iza nas umetnika i, naravno, da nas mrze. Najgore mu je bilo kad mu preprave stihove. Ona je polagala ispit za glumicu i, propala. Bilo joj je namešteno da padne jer su nju u stvari snimali za neki film, a da to ona nija znala. Bolji će biti film, kažu, mi ćemo je dogodine primiti. Uvek su se vadili na to da je već sve snimljeno i da tu više ništa ne može da se uradi i ubeđivali me da će biti hit. Šta možeš, oni su finalisti, glavni. Zato i nema nas u evidenciji slavnih ljudi. U Tahiru je tajna Duško sa bratom Lukom i snajom Sofijom ispred njihove vikendice u Sremskim Karlovcima Jedan muzički urednik je sakupio 133 Duškove pesme na koje je napisana muzika. Kada je i kako pesnik otkrio tu tajnu vezu, pitamo. Zove me čovek iz Zagreba i kaže da je napravio film, polaže ispit, ali da mu je profesor rekao da u njemu mora biti muzike. Zvao je on prvo Gorana, a ovaj mu obećao da će mu napisati muziku ako mu ja napišem tekst. Pitam ja tog čoveka o čemu je film. O Tahiru, ne znaš ti njega. Pa kako ću napisati: Oj Tahire, Tahire. Kaže li Tahir nešto. Evo, kaže čovek iz Zagreba, ispričaću ti jednu scenu. Tahir skine sat sa ruke, stavi na jednu dasku i pere ruke. Ja ga pitam: Tahire, kako si. Pa, kaže Tahir, neko ubije čoveka ilž ženu, ode jal deset jal petnes godina na robiju, ja ostao dvadeset. Taj iz Zagreba još kaže: to je tajna veza između njega i života. Dobro je, dobro je, kaže čovek, izdiktiraj to Goranu, on će Jadranki, a ona će to pevati. Desilo se da se Jadranka Stojaković tek bila vratila sa turneje po Rusiji i da se tamo zaljubila u nekog Aljošu. Ali kako je tada sve što je između nas i Rusa bilo tajno, ona oseti, objašnjava Duško, da je tajna i njena i Aljošina veza. Goran je žurio na neki koncert pa nije imao vremena da zakomplikuje. Kad se vratio, čuo je kako pesma zvuči i uzme je. On je uvek tako nalazio nekog ko će mu isprobati pesmu. Duško svoje pesme ne peva u sebi kada ih stvara. Nikada nije probao sam da komponuje muziku na svoje stihove. Ne pevam jer meni pesma, a posebno tuđa, ugrožava život. Ona ima svoj ritam koji remeti moj ritam. Moguće je da će me zvati, ali ja ne znam da li da idem. Daleko mi to, i ta muzika, i ta gužva i taj Beograd. Sve mi je to emotivno daleko. Ja ne živim sa time. A zaboravi da kaže da sam ja napisao osamdeset pet knjiga. Subkultura vlada i ja sam njen deo. S tim što Peca Popović kaže da sam ja oplemenio rok muziku. Nema gore stvari nego biti zaboravljeni pesnik. Moje pesme su mene nadišle. One rade ze mene. Mogu da žive bez mene. Duško Trifunović živi u Novom Sadu od 1992. Krenuo je poslom u Zrenjanin, i još nije ni stigao do grada na Begeju, a u sarajevski stan su provalili neznanci. Spavao je, a da o tome nikom nije govorio, u vozu koji je uveče iz Novog Sada kretao put mora. Sve dok mu jednog dana gradonačelnik nije dao ključeve od garsonjere. Sam je napravio sećiju od dasaka koje mu je poklonio radnik na stovarištu jer ga je prepoznao sa televizije. Dobio sam gotovog pisca. A znaš šta si ti. Ti kažeš da imaš petnaest knjiga, a ja sam sve pregledao, fali šest. Tih šest je ostalo u sarajevskom stanu, na polici u njegovoj sobi, u sedam žutih fascikli. Nije ih bilo kad je Duškova žena, sa njegovim punomoćjem, ponovo uspela da uđe u stan. Sve sam ih ponovo napisao i Zoran mi štampa petnaest knjiga. Nema pauza u pisanju. Ne voli da priča o detinjstvu i siromaštvu. Otac Vaso je umro još 1945. Majka Petra ostala sama sa njim i mlađim bratom Lukom. Pominje pesmu koju je napisao još kao dečak učiteljici. Mi nismo imali imovno stanje pa sam rekao da je srednje, onako, zbog nje iz poštovanja a jasno od prve do poslednje. Kaže da ima divnu decu. Sin Aleksandar Severin studira slikarstvo u Ljubljani i piše. Napisao je dva romana. Ćerka Ana živi u Gorici. Od nje ima i unuku Gaju. Iako sam mogla da pretpostavim da sam bar stota koja će ga isto pitati, nisam odolela: kako pamti Radovana Karadžića? Oni su mene poštovali, a ja njih vodao po važnim mestima da recituju svoje pesme. Svi su dobri pesnici. Radovan je imao jednu osobinu koju mi nismo imali. On je bio doktor, a mi smo eventualno dogurali do nekog profesora. On leči ljude, a mi ne radimo ništa. Bila je anegdota da Radovan može da ti dadne penziju, invalidsku, pošto je on bio psihijatar. Jedan sarajevski pisac je izvalio parolu: svi ćemo mi, jednog dana, kod našega Radovana. Čuda znam ali stvarno ne znam gde je Radovan. Voleo bih da se izvuče iz toga. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja. Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama. Na osnovu svega pomenutog očigledno da je reč o pesničkom delu koje nadživljuje svog stvaraoca i predstavlja trajan doprinos kulturi i umetnosti našeg naroda. Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama. Veliki srpski pesnik, najlepše stihove ispisao je u Beogradu. Nažalost, među divovima srpske književnosti, jedino njemu grad nije podario ulicu, trg niti bistu u nekom parku. Ne priliči srpskoj kulturi da se ime Vojislava Ilića Mlađeg nalazi samo na porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju, gde je sahranjen 22. Jovan Nikolić PESNIK KOJI JE UBIO SVOJU VOLJENU Pisanih tragova nema, ali priča koja traje duže od sto godina kaže da je Bogdan Popović, znameniti književni kritičar između dva velika rata, bio prva i jedina ljubav Drage Lunjevica, docnije udate Mašin, pa Obrenović. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića, ali je vreme — sudija nad sudijama — pokazalo da se Popović o neke ogrešio. Neprikosnoveni Jovan Skerlić svojim pohvalama uveo ga je na velika vrata u srpsku književnost, da za života objavi 40 knjiga. Nije bilo svečanosti, praznika, komemoracije da se nisu čuli njegovi stihovi. Deklamovani su u školama, crkvama, na grobljima, u Dvoru. Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja, nalazimo ih čak i na Zejtinliku. Do pre samo tridesetak godina iz ovog sela podno Rtnja, na putu između Paraćina i Zaječara, dva puta dnevno polazili su autobusi direktno za Beograd. Bogato selo svoj je uspon dugovalo nadaleko čuvenom siru - Jovan Cvijić kaže da su krivovirske ovce sa sobom doveli naseljenici iz Sjenice, dok neki drugi hroničari tvrde da ih je u ovaj kraj odnekud dobavio Osman-paša Pazvanoglu, odmetnik od sultana kod kojeg je Hajduk Veljko, kao najamnik u Vidinu, izučio ratovanje. Tri godine posle ustanka u Orašcu, po nalogu Karađorđa, Veljko je podigao bunu baš ovde, u Krivom Viru i Crnoj reci, kraju nazvanom po reci poznatijoj kao Crni Timok, koja izvire iz pećine iznad sela... Ovde je prvih godina prošlog veka učiteljevala Darinka Ilić, rođena Simonović, supruga sudskog pisara Vojislava Ilića. Službuje u Aleksincu, i ženu viđa povremeno, prašnjav od vožnje u poštanskoj kočiji. Prilikom jednog od svojih dolazaka, saputnik Krivovirac, ne znajući s kim priča, kaže mu da je učiteljka u ljubavnoj vezi s kolegom. Slučaj komedijant udesio je da ovog puta policijski izveštaj bude manje istinit od stihova: sam Ilić, isti onaj za čije pesme B. Moj čuvar skide kapu s glave! Sve sam gled'o u tami za sobom Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica? Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi... Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. SUMNJE Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota. Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao. Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci. Ubrzo je državnim ukazom od 24. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu. MUZIKANT Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila. Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti. Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće... Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta... Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver... Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci. Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti. PRESUDA U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira. Sud, kojim je predsedavao Mih. NOV ŽIVOT Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića. Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. Обојица су један другом слали примерке својих нових књига. Ова британска социјалистичка образовна организација заговарала је постепене друштвене промене, а не револуцију и касније је имала важну улогу у оснивању Лабуристичке странке. Шо се залагао за укидање приватног власништва, за промене изборног система, водио је кампању за поједностављење правописа и реформу енглеског алфабета код нас је чувена његова изјава да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свету. Демократија се стара да нама управља управо онаква влада какву заслужујемо. Његов стил се разликовао, био је изузетно оштар, често ироничан, увек духовит. Нападао је застарело британско позориште, извештаченост радње и ликова и залагао се за ибзеновски тип позоришта. У Бразилу је 1888. Шаљем вам две улазнице. Једну за вас, а другу за било ког вашег пријатеља — ако га имате! Враћам вам улазнице и срдачно захваљујем. Нажалост, на премијеру не могу доћи, али доћи ћу на репризу — ако је буде! У овој драми Шо слика добронамерног младог Енглеза који се заљубљује, а онда открива да богатство његовог будућег таста потиче од искоришћавања сиромашних. Шо се грозио вештачких заплета и уобичајених ликова који су владали тадашњим енглеским позориштем, па је ток своје приче окренуо у супротном смеру и, уместо очекиване победе морала, јунак драме налази изговор за презирање неугодне истине, дајући тако целокупном делу типичан ироничан, шоовски тон. Он у својим делима непрестано исмева лицемерје, малограђанску површност, тупу послушност масе, а све то на духовит начин, излажући подсмеху генерале, богате индустријалце, банкаре, лекаре, покондирене жене из виших класа и уопште доколичарско друштво окренуто једино стицању иметка и моћи. Разуман човек покушава да се прилагоди свету; неразумна особа истрајава у покушајима да свет прилагоди себи. Стога сав напредак лежи у рукама неразумних људи. Написао је 1893, али је на сцену постављена тек 1902. Тема је организована проституција, а јунакиња млада, образована жена која открива да се њена мајка бави вођењем бордела широм Европе. Поново науштрб морала одлучује економски чинилац, па се девојка мири с постојећим стањем, јер је то једини начин да задржи сопствену новчану сигурност. Као што је случај с већином Шоових драма, и ово је драма идеја. Цензура се завршава с логичким савршенством по коме људи смеју да читају само оне књиге које нико не жели да чита. Пошто оне нису наилазиле на добар пријем, окренуо се писању такозваних пријатних драма, а 1898. Машта је почетак стварања. Прво измаштате оно што желите, потом постајете оно што сте замислили, и на крају стварате оно што сте постали. Њен супруг је поштовани свештеник — вредан, али досадан човек, чије идеје се уклапају у чудну филозофију хришћанина-социјалисте — док је песник његова супротност, особа која Кандиду својим стиховима и животном филозофијом води у прелепе измаштане светове, далеко од сувопарне свакидашњице. Она, иако заљубљена у оба човека, на крају ипак остаје верна свештенику, јер процењује да је он слабији, односно да му је потребнија као подршка у његовим настојањима. Паметне и згодне жене не желе да гласају; оне допуштају мушкарцима да владају све док оне владају њима. Уосталом, он је с писањем драма и почео управо упознавши се с делима Хенрика Ибзена, из којих је схватио да је уметност право оруђе моралне пропаганде. Ипак, уочљиве су разлике у приступу и прављењу ликова: док Ибзен захтева емоционалну сложеност, Шо се бави интелектом, сматрајући да тек кад човек почне исправно да користи свој ум може да промени и самог себе, да постане морално биће које ствара морално друштвено уређење. Енглески писац и математичар Луис Керол умро је 1898. Иако је овај брак у јавности доживљаван као срећан, Шо је често повезиван с другим женама, а данас је позната његова ватрена преписка с некима од њих. Постоји неколико анегдота у којима сасвим јасно изражава став о њему. А зашто би петак био изузетак? Цезар је усамљени човек и више филозоф него војник. Ох, тигар ће вас волети. Нема искреније љубави од љубави према храни. Многи у наслову дела виде утицај немачког филозофа Фридриха Ничеа и његову причу о натчовеку, али треба знати да је и Ниче био само још једна карика у низу, те да је прича о натчовеку далеко старија. Јунак у драми тежи личном, духовном усавршавању и супротстављен је материјалистичким погледима јунакиње. Наука никада не реши неки проблем а да не створи десет нових. Било да су у питању појединци или фармацеутска предузећа, циљ је увек исти — искористити страх људи ради продавања било лекова било квазилекова, ради стицања огромног новца. У драмским делима која су уследила Шо се окренуо нечему што би се могло назвати озбиљна фарса; интелектуална комедија с његовим уобичајеним живим дијалозима, у коју уводи нереалистичне чиниоце које ће касније потпуније истражити. Тражи договор и склапање мира. Његови антиратни говори постали су озлоглашени а он мета многобројних критика, доживљавајући исту судбину као његов колега, писац Херман Хесе који је покушао да на супротној страни буде глас здравог разума. Мањина је понекад у праву, али већина увек греши. Њена смрт обухвата парадокс човечанства које убија своје свеце и јунаке и то ће и наставити да чини све док високи морални квалитети не постану саставни део сваког човека. Успех ове драме донео му је Нобелову награду за књижевност 1925. Не могу да опростим Алфреду Нобелу што је изумео динамит, али само је ђаво у људском обличју могао да измисли Нобелову награду. Развијајући драме у којима се бави моралним начелима, драме препуне интелектуалних сукоба, оживљавајући комедију манира и ризикујући са фарсом и театром неверице, Шо је у знатној мери допринео обликовању тадашње позоришне сцене. Писао је и кад је прешао деведесету годину, све више се окрећући самоспознаји и самореализацији, тражећи одговоре на духовну кризу у коју је Европа све дубље упадала. Моћ исправног посматрања ствари уобичајено називају цинизмом они људи који ту моћ немају. Остаће упамћен и као најзаједљивији памфлетиста још од Свифта, најчитанији музички критичар у Енглеској, најбољи позоришни критичар свог времена, те чудесни предавач и есејиста који се бавио политичким, економским и друштвеним темама. Живот није налажење себе. Живот је стварање самога себе. Од тада, пуних 13 година води своју непрекидну вучју борбу и учи нас како се чува плам живота и нит смисла у себи. Може да пише само рубом малог прста десне руке, али његова мисао је чиста, воља непоколебљива и срце испуњено смирењем. Потребно је само сакупити довољно снаге. Они који оду корак даље и погледају га у очи, суоче се са својим стрепњама. Вук је заправо све оно што кријемо од других, али и од себе, од чега бјежимо, чега се одричемо, али безуспјешно. Сарајлија настањен у сремској варошици Инђији, већ првом књигом показао је литерарну зрелост и изазвао интересовање књижевне јавности. Роман Вук високо су оцијенили универзитетски професори и књижевни критичари, а Савјет за културу Скупштине града Бања Лука наградио је Кусмуков рукопис на конкурсу за издавачку дјелатност. За овог младог писца, који је још у тражењу свог књижевног пута, није то био само огроман подстрек за даље стварање. За Мирослава Кусмука та књига је много више. Она је лијек, мелем за душу, али и оружје. Оружје духа, оружје срца и ума. Доказ да је Мирослав Кусмук, након повреде вратног дела кичме и 13 година прикованости за колица, успио да се суочи сам са собом, храбро крене у борбу за нови живот, за нови смисао и да из те борбе изађе као побједник. Чињеница да може да пише само рубом малог прста десне руке, која му је полупокретна, није га обесхрабрила. Баш као и његов јунак, Мирослав се вучјом снагом ухватио у коштац са властитом судбином и успио да пронађе дубља значења у истинама којима га је учио његов живот. ЈА, ВУК — Када сам са непуне 22 године схватио да остатак живота треба да проведем везан за инвалидска колица, није било лако. Почела је борба чији је циљ био само један: да све буде као што је било прије повреде. Та борба је била изгубљена за све, само не за моју породицу и мене. Разапет између два свијета, првог од жеља и снова, и другог који је био сурово реалан и често ме вукао ка дну, почео сам да тражим снагу и смисао. Схватио сам да је живот, заправо, заробљеник два различита свијета који један без другог не би могли да постоје. Као што тијело и дух чине јединство, тако су снови и стварност недјељива цјелина. Моје тијело је остало сломљено, али мој дух се изборио са тјелесним хендикепом и помогао ми да се измирим са свијетом који ме окружује — прича Мирослав. Сматрајући да је свако утемељено књижевно дјело има аутобиографске елементе, Мирослав Кусмук је Вуку у свом роману позајмио дио свог поимања свијета. Зато управо животност и аутобиографско, личносно, књижевном дјелу даје снагу. Лијепо је када писац подијели нешто уистину своје са онима који читају његово дјело, било оно поезија или проза, а још љепше је када се и други у томе препознају. На жалост, не састоји се човјеков живот само од лијепих ствари. Ту је и оно друго, мање лијепо, али подједнако важно, јер управо лоше животно искуство треба пренијети другима. Када сам писао књигу Вук, завукао сам се у вучју кожу и свог јунака добрим дијелом испунио мојим осјећањима и виђењем свијета. По мишљењу професора Дарка Гавриловића, рецензента књиге, за Мирослава Кусмука живот извире из најчистијих порива, из суштине битисања. КА ЉУБАВИ И ПРАШТАЊУ Осим приказивања животињског свијета и шумског амбијента, за које књижевни критичар Душко Певуља вели да су веома упечатљиво и добро насликани, у роману Вук писац усмјерава читаоца ка правим вриједностима, пре свега ка љубави и праштању. Једни друге треба добротом да дарујемо и тако је умножавамо, не остављајући злу простора да се шири. Пружите руку ономе ко је посрнуо и пао, а немојте упирати у њега прстом и ругати му се. Шума или свијет у којем живимо су препуни љубави. Немојте се љутити једни на друге, праштајте, није гријех пустити сузу покајања. Зар су дјеца која на свијет долазе грешна због својих суза? Постанимо чувари правих вриједности, баш због оних што ће тек доћи на свијет. Праштање је највећа човјекова врлина. Онај што каже да умије да воли а не и да опрости, лаже себе. Ако не можете да опростите, нисте никада умјели ни да волите — вели Мирослав Кусмук о себи и Вуку. Поред књижевности, у њему трепере и многе друге умјетности и духовност. Волим природу, посебно када могу да одем на обалу ријеке. Нисам често у могућности да уживам у њој, али сам је уселио у свој дом. Имам велике акваријуме и прелијепе рибе, дискусе у њима. Са мном је и Жиле Патагонац, поноћна ара који већ негодује, јер сам много његовог времена посветио вама и вашим читаоцима. Са животињама је живио од најранијег дјетињства. А са 16 година у Сарајеву је отворио радњу за кућне љубимце. А онда је дошао рат и рањавање у кичму на сарајевском ратишту. Потом године тешке борбе у болницама у Србији. У болници у Старом Сланкамену провео је пуних десет година. Љубав мајке, која је све те године била уз њега, каже, помогла му је да не поклекне. Други дио пута пронашао је сам и показао свима како прича о духу који побијеђује тијело није само фраза. Она је највећи задатак и највећи успијех сваког од нас. Породица је дар Божји и треба је чувати. Чак и када нисмо више дио исте породице или чопора, треба да водимо рачуна једни о другима. То ће нас оснажити и када паднемо у очајање, помоћи нам да се изборимо са свим животним искушењима — каже Мирослав. Знао сам да се тамо негдје, у том великом колосеуму књига, налази и мој Вук. Видио сам на тренутак себе као младог гладијатора који у руци носи безбојно перо. Арена је била пуна, а са столова којим је била испуњена махали су ми својим бијелим перима велики гладијатори. Моје перо ће тек да обоји вријеме, волио би када би његова боја била далеко од црне — каже Мирослав Кусмук. Više puta volela zauvek, to je njen stih. Piše o onome o čemu drugi ćute. Ne čini ono što i drugi, ali je u stanju da učini ono što niko ne bi. Za nju je rečeno da ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Za njenu poeziju da je poput dinamita i poput usijane lave. Da bode poput stršljena i osa. Učestvovala je u odbrani ljudskih prava i pesnilčkih sloboda, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Branila je pesnike osuđene za tzv. Učestvovala u svim antiratnim akcijama u Beogradu. Sa Marušom Krese, Bilanom Jovanović i Radom Iveković vodila je antiratnu prepisku, koju je objavio Zurkamp, a potom i Samizdat B92. Ona je ta koja je napisala Priče i druge pesme i Doroti Parker bluz, uz još neke druge knjige. Za njih je dobila najviše pesničke nagrade, koje inače ne dobijaju pesnikinje. Sve to u Srbiji. Objavila je i knjige u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, Norveškoj i Makedoniji. Ljubivoje Rsumovic Moja pahulja u čađavom gradu Ovim stihom je naš slavni pesnik osvojio suprugu Natašu. Prvu pesmu je objavio pre tačno pet decenija. Tim povodom se za naš list prisetio svog detinjstva i prvih pesničkih koraka, podizanja svojih sinova, pričao nam o tome kako se igra sa unucima, zbog čega sve više voli rodni Zlatibor i kako pravi lekovite trave za teške boljke Ne postoji tačna statistika o broju pesama koje je napisao. Ljubivoje je sam računao, po sećanju. Ispada da ih je za svojih 70 godina napisao oko petnaest hiljada. Više ih ne pišem po dvadeset dnevno kao nekada. Ne može svaka pesma da zasluži čast da se nađe u knjizi. Ne, ne čuva tone ceduljica i papirića, ni u svom beogradskom stanu, ni u vikendici u Baćevcima ni u kući na Zlatiboru koju upravo dovršava. Imam ih i danas. Sve te pesme mogu da potpišem svestan da su one pubertetske, početničke, pisane u uzavrelo mladalačko doba. Oko dve hiljade pesama je objavljeno u gotovo sedamdeset knjiga. Većinu ih autor zna napamet, ali... Prvi susret bude najsvežiji i najlepši. Na drugom opadne malo pažnja i koncetracija. Na trećem se dogodi da neku pesmu i zaboravim, ali imam sreću da te moje pesme deca uglavnom znaju. Onda mi deca počnu šaputati i uvek ispadne dobro. Marina i Aleksa, njegovi unuci od najstarijeg sina Branka 40 znaju dedine pesme, vole ih, ali ne i da se hvale time što je heroj miliona mališana baš njihov deda. Odavno su Ršumovićeve pesme našle svoje mesto u školskim lektirama i čitankama. U njoj ja kažem da što pre dete smatraš čovekom ono će to i postati a drugo, da dete nije igračka za strine i tete, dete je dete da ga volite i razumete. Svi roditelji padaju na volite ali ja sam se dugo kolebao da li da tu reč upotrebim. Da ga volite razumno, da ga ne ugušite svojom ljubavlju. Zlatibor me održava u životu Sa suprugom Natašom i unukom Marinom Milion i po prodatih knjiga... Da li može sa toliko knjiga pisac da bude milijarder? Gde su Ršumoviću jahta i račun u stranoj banci? Mada sad, kao penzioner, teško mogu reći da pristojno živim od onoga što sam radio i što radim. Imao sam sreću da budem zaposlen u televiziji i da sve što radim kao pesnik odmah bude emitovano, da odmah postane popularno i to donosi neki prihod. U odnosu na svet, on je skroman. Poslednjih petnaestak godina izdavači gotovo ne plaćaju nikakve honorare. Sada uglavnom koristim minuli rad da sebe i porodicu održavan u nekom pristojnom životu. Pesmama i sećanjima je prilično vezan za Zlatibor. Selo Ljubiš u kome je Ršumović rođen 1939. Ostale su kuće, stare, trošne i rušne. Sada pravim tamo jednu brvnaru jer rodna kuća u kojoj sam rođen pripala je bratu a ja na istom placu pravim tu kolibu gde mogu da odem da se odmorim dok još imam snage. Zlatibor mi vraća snagu, veru u život i sama ta želja da odem tamo održava me u vitalnosti pa i, grubo rečeno, u životu. Dok je zemljoradnička zadruga napredovala izgrađeni su putevi, jedan motel, ribnjak... Privatnici koji su to kupili pokušavaju da održe selo u životu, zapošljavaju mlade ljude koji su doduše u četrdesetim godinama a neoženjeni. I nema šanse da se ožene jer devojaka nema. One neće više da žive u selu, hoće po svaku cenu u grad iako sada život u selu sa svom tom mehanizacijom može da bude lagodniji nego u gradu. U Ljubišu je teško sada videti stado ovaca ili tri krave u jednoj štali. Ima par stotina ljudi, možda. U tom selu je rođen i moj otac i deda i pradeda, oni su tu od 18. Istorija njegove porodice je i istorija prezimena Ršumović koje je tada nastalo. Ršumovići su postali tek na Zlatiboru. Oni su pobegli odatle, klasična priča, Turci su ih ganjali. Prihvatili su ih neki Uzeljevići u selu Negbini. Napravili su nam ršum u porodici, odgovoriše. Da ne bi više pominjali to prezime ova porodica domaćina počne da ih zove Ršumi, daju im kolibu blizu šume da mogu brzo da zbrišu ako Turci naiđu. Kasnije su se nastanili u Ljubišu, uzeli slavu Svetog Jovana dok su ranije slavili Svetog Stefana. Njihovi potomci su se već prezivali Ršumovići. U to vreme nije bilo struje. Deca su imala svoje igrarije. Igrali smo školice, ali i gudže - to je hokej na travi na ljubiški način. Sami smo tesali loptu od bukovog čvora i sami pravili palice i na dva golića ganjali loptu i odlazili kući sa isprebijanim nogama. Tada nije bilo struje. Igrali smo klisa, fote, krajcarice sa dugmićima, jer nismo imali novac. Kaputi i mantili su stradali pa smo dobijali batine od roditelja. Nije bilo lako nabaviti dugmad, moralo je da se ide u Užice, Požegu za to. Bio je suviše mali da bi zapamtio rat. Ili, kad sada kupim paštetu pa je otvorim, odmah mi misli odu u to doba, na neke vojnike sa puškama u soškama ispod naše kruške u dvorištu, sede ručaju pa daju i nama deci konzerve sa tim mesom da jedemo. To su bili Italijani, odnekud na Zlatiboru, A bilo je i četnika i partizana koji su dolazili u našu kuću. U gradu, na žalost, mi rađamo kućne ljubimce i to je velika razlika. Dete se u selu rađa kao čovek, ličnost i dobija zadatek koji odgovaraju njegovom uzrastu. Sa devet, deset godina i brat i ja smo dobijali dva kosišta i dve male kose: otac nas je učio da kosimo. Nekoliko godina kasnije smo barabar sa ocem kosili livadu. Gradska deca dobijaju možda ono što njima treba , ne znam. Možda sam malo zastareo... Oni su srećni u tom odrastanju, ali razmišljam da li bi Aleksa koju ima četrnaest godina mogao da devojčici u koju je zaljubljen napiše sonetni venac koji sam ja napisao u tim godinama mojoj prvoj ljubavi Oliveri Sekulić? I takvim stihovima koje ja i danas mogu da potpišem. Nije valjda da Ršum stvarno misli da bi Aleksina devojčica više volela te stihove ili disk sa najnovijom pop muzikom skinutom sa Interneta? Mi smo bili dobrim delom prepušteni sami sebi. Dobijali smo nužni deo brige i staranja koja deci pripadaju. Prva pesma koju je Ljubivoje napisao bila je posvećena planini na kojoj je odrastao. Sklepao je i ranije neke šaljivo-bezobrazne stihove o svom školskom drugu Savi, ali se učiteljici to nije dopalo. To je bilo dobro za učiteljicu. Bodrila ga je da nastavi dalje. Moj otac je radio u opštini i ja sam posle škole išao kod njega da bi se zajedno vraćali kući, tih šest kilometara. Rano sam naučio da kucam na njegovoj mašini. Bilo čudno da dečak na selu toliko voli poeziju. Jesam malo smetao u toj svakodnevnoj kućnoj podeli rada. Ali, imao sam alibi jer sam bio bolešljiv. Imao sam zapalenje pluća u četvrtoj godini. Moj deda Stevan, koji je bio lekar-travar, me je na neki način hendikepirao jer je rekao majci: ako hoćeš da sačuvaš Ljubivoju pluća moraš mu napraviti jednu benkicu, majicu, potpiti je u kozji loj i dati mu da to stalno nosi, i zimi i leti, noću i danju. Ja sam to nosio a pošto se posle tri četiri dana to usmrdi, svi su bežali od mene. Bio sam silom prilika usamljen, okrenut sebi. Tad sam izmislio svog dvojnika Tomislava koji je u mom detinjstvu bio dosta realan i sa kojim sam ja razgovarao. Patološki sam voleo knjigu, i kao predmet i kao sagovornika. O batinama sve najgore Ljubivoje i brat Milivoje sa roditeljima i rođacima Rano je shvatio da više nije dete, u 11. Pa onda u Užice... Od Čajetine do Ljubiša ima oko 30 kilometara. Pa to peške onda preći da bi se otac savetovao sa mnom i bratom da bi prodao konje i volove. Neće kao sam da odluči. To je bila jedna lepa pedagoška doktrina, da nas učini odgovornima iako je on znao da će prodati volove. Tad sam shvatio da sam važan jer ja odlučujem šta će da se proda, kupi... Selo mu je nedostajalo ali se brzo snašao. Studirao je književnost, leti utovarao cement, objavljivao pesme i vrlo brzo se upoznao sa legendarnim Duškom Radovićem koji ga je uveo u radio Beograd. Tu se prvi put zaposlio. U Beogradu je upoznao i svoju ženu natašu. Osvojio je stihovima, naravno. I njoj sam napisao sonetni venac koji je kasnije štampan. Nataša i LJubivoje su dobili tri sina. Posle Branka su došli Mihailo, koji se bavi slikarstvom i dizajnom, i Vuk koji je krenuo delimično tatinim putem. Sinovi su umeli da tati postave pitanja na koja nije znao odgovore? Nataša me je spasila. Jednom sam se vratio sa puta i vidim - sve znaju. Mama nam je objasnila, rekoše. Znali su i da se naljute na tatu. Ne veruju u to. A ja se držim Vladete Jerotića koji je rekao da kad čovek ostari, njegovo sećanje na detinjstvo postaje mitsko i bajkovito i više nije važno da li je istinito ili nije. A moji sinovi su uvek voleli istinu. Pravi predmete od drveta, od kašika do daski za ve-ce šolje. Neko vreme se bavio i umetničkom fotografijom, imao izložbe. Skuplja lekovite travke i pravi čajeve. Nama je otkrio neke svoje recepte za čajeve. Piju dok ne spuste nivo šećera u krvi. Najčešće se sasvim izleči šećer. Divlja kruška se ne sadi, sama niče i samo je ona dobra za čaj, ne domaća. Verujte, nadobijao se viskija i francuskih konjaka od onih koje je taj čaj izlečio. Zatim, cikorija ili ženetrga. To je vrsta korova koja svuda raste. Načupa se koren, može i listovi, za ženske tegobe u stomaku a čajevi od korena vrlo brzo regenerišu jetru. Taj korov je čudotvorna biljka za lečenje rana, hemoroida... Ima Ršum i recepte za vaspitanje dece. Manje-više ih je objavio u svojim knjigama. Ipak, pitamo ga šta misli o batinama? Otkud onda izreka o batini iz raja izašloj? Ako nisu, ond preventivno jer će sigurno nešto skriviti. Od te tučene dece postajali su hajduci i uskoci koji su u to vreme bili potrebni, tako ostrašćeni bojovnici koji žele da se svete za batione, ali ne roditeljima nego neprijatelju, Turcima. Oni su opevani u junačkim pesmama. Kome su danas potrebni junaci? Sama kaže da je tema njenih romana odbrana nevinosti jer je ona bitna, a ne greh. Tokom književne karijere koja je trajala više od pola veka napisala je 79 knjiga, od toga 66 kriminalističkih romana i više zbirki kratkih priča. Njena dela su prodata u više od dve milijarde primeraka širom sveta i godinama su na samom vrhu liste bestselera. Zaljubljenici u fini kriminalni zaplet i danas čitaju njene romane u avionima, čekaonicama, u podzemnoj železnici nestrpljivo iščekujući kraj. Agata Kristi rođena je kao Agata Klarisa Meri Miler 16. Vaspitana je i školovana u Parizu, ali je odustala od muzičke karijere jer je bila preterano stidljiva. Svoje ideje je zapisivala u sveske, najviše vremena je trošila smišljajući zaplete, a ostatak na pisanje. Oni koji su je poznavali pričaju o njenoj neurozi i opsesiji ubistvima koja joj je omogućila tako plodnu i srećnu karijeru spisateljice. Tajanstveni nestanak Agate Za vreme Prvog svetskog rata Agata se udala za Arčibalda Kristija, avijatičara RAF-a, sa kojim je dobila ćerku Rozalind. U to vreme radila je u bolnici gde je stekla osnovna znanja o otrovima, što će joj kasnije koristiti u pisanju. Agata, već dodatno uznemirena zbog smrti majke, tada tajanstveno nestaje što je izazvalo uznemirenost u celoj Engleskoj. Pronašli su je posle tri nedelje u malom hotelu gde je objašnjavala policiji da je zapravo izgubila pamćenje. Baš u tom trenutku izdavač Vilijam Kolins objavljuje njenu knjigu Ubistvo Rodžera Akrojda. Ta knjiga je ujedno označila i pravi početak njene spisateljske karijere. Napisala je i nekoliko knjiga sa autobiografskom tematikom i zabavnih pustolovina sa mnogih arheoloških ekspedicija na kojima je učestvovala sa svojim drugim mužem arheologom Maksom Malovanom za koga se udala 1927. Upoznali su se na putu po Mesopotamiji. Njegov poziv joj je bio veliko nadahnuće, tako da su zajedno proputovali ceo svet, a na putovanjima su nastali nezaboravni romani: Ubistvo Roberta Ajkofa, Leš u sarkofagu, Ubistvo u Orijent ekspresu, Deset malih crnaca, Ubistvo u Mesopotamiji, Sajam zločina i drugi. Objavila je 65 detektivskih priča, 12 drama, 16 tomova kratkih priča, dve poeme i knjigu za decu Zvezda nad Vitlejemom. Pod pseudonimom Meri Vestmakot objavila je šest romantičnih romana, a prema motivima njenih knjiga snimljeno je 22 filma. Rođenje Herkula Poaroa U njenom prvom detektivskom romanu Misteriozna afera u Stajlzu objavljenom 1920. Njena drama Mišolovka premijerno je izvedena 25. To delo je postalo do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta. Njen poslednji objavljeni roman Uspavano ubistvo ekranizovan je, čime je još jedan od svetski poznatih literarnih likova, gospođica Džejn Marpl, dobila svoju ulogu na filmu. Ova dama se pojavila u 12 Agatinih romana i više kratkih priča. Milijarda prodatih knjiga Agata Kristi je napisala i autobiografiju koja je obavljena tek posle njene smrti. Prema UNESCO-voj statistici, u svetu je prodala više primeraka knjiga nego bilo koji drugi pisac s engleskog govornog područja. Njena dela u džepnom izdanju se prodaju u milion i po primeraka godišnje, dok se na 63 druga jezika proda još jedna milijarda njenih knjiga. Veću prodaju imaju samo Biblija i Kuran! Godine 1971, ovoj spisateljici je dodeljeno najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva, a 1972. Godinu dana kasnije napisala je svoj poslednji roman, a 1975. Glavni akter njenih dela joj je jednostavno dosadio, a nekrolog mu je štampan u Njujork tajmsu! Moguće je savršeno ubistvo Gde god da je bila, i u najsrećnijim i najtužnijim trenucima, misli su joj uvek bile usmerene na smišljanje novog scenarija u kome ima ubistva. To ju je držalo gotovo do same smrti. Bila je slaba i bolešljiva kada je jednog poslepodneva pozvala svoju prijateljicu na čaj. Ova joj je u razgovoru preporučila novi prašak za čišćenje zubne proteze. Agata je odmah zapisala ime proizvoda i kraj toga opasku - Može se organizovati savršeno ubistvo ako se kao oružje upotrebi prašak pomešan s arsenom. Majstor zapleta Agata Kristi je u skladu sa tim živela i stvarala do poslednjeg trenutka. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Radio je od 1958. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana 1970 za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana 1975 , novelu Odbrana i poslednji dani 1977 , sotiju Kako upokojiti vampira Prva nagrada Udruženih izdavača 1977 , i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova 1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu , a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. Žanr romanom Besnilo 1983 Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma — londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije nagrada godine za naučnu fantastiku 1985. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize Godine koje su pojeli skakavci knjiga prva , prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a 1992 , doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom priredila Ljiljana Pekić štampan je 1997. Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju 1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu , 186. Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni 1990. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. Borislav Pekić je preminuo 2. Čine mi se u žasno presporim ljudima koji uvek nekako stižu na vreme. Nije to stvar samo temperamenta već kulturno - političkog iskustva. Brazilci, koji su englesku policijsku ekipu uzeli za učitelje, morali su se odreći njihovih usluga, njihove psihološle i policijske škole, oni to ne bi uspeli sprovesti ni za narednih sto godina. Opredelili su se, naravno, za znatno brže elektrošokove i batine. Sećam se jednog svoj poznanika koji je, sišavši sa aviona u vreme jedne od onih perpetuirajućih irskih bombaških akcija, kazao da bi on, ako bi mu se dalo, irski problem rešio dok okom trepneš. Ja ne sumnjam, jasno mi je da bi on to uradio, nije mi samo jasno da se taj čovek kod kuće smatrao demokratom, liberalom i čovekom apsolutne tolerancije. Ne verujem, na primer, da bismo mi čekali da se s neke ambasade puca na naše policajce, kao što su to učinile libijske diplomate. Ali Britanci su čekali i, bez obzira na to što su ih laburisti oštro kritikovali zbog toga čekanja, oni ništa drugo — ni brže, ne bi preduzeli; to je u engleskom duhu, tradiciji, common sense-u, istoriji. Njihove su istorijske reakcije davane uvek sa zakašnjenjem, ali u dvanaestom času, uvek nekako sa zadivljujućim stizanjem na vreme. Moram reći da mnogi drugi rade stvari pre vremena, pa ipak zakašnjavaju. Kad Nemca gledate da nešto radi, diže vam se kosa na glavi, i na pamet vam ne pada dam u pomognete; Englezu da, jer vam se to spontano petljanje i ne čini nekakvim radom, ponekad zapravo to i nije. Kad posmatrate Engleza na nekom poslu, to je zaista pravi odmor. Oni su tih narod, sa najbučnijim Parlamentom, oni su racionalan narod, spreman na sasvim iracionalne postupke, koji su, usput, djavolski skupi, ka na primer učešće policije u rudarskim sukobima ovoga meseca, ili folklandska kriza. Praznik rada postao je bankarski praznik, to je taj engleski način. Taj isti način ne dopušta vam da u krčmama popijete kafu i u kafeima pivo. Morate biti, kao u Americi, protestatori i ostati stalno u pokretu koji vam ne dopušta da pustite korenje. Ja, na primer, živim u Southwest 1 kvartu, ali moja opština je u Southwest 3. To vam neće pomoći da me pronadjete, na vratima nema imena, mene lično čudi što postoje i vrata. Engleski jezik nije uvek ono što čujete, najčešće zapravo nije, nego kako čujete. Englezu se naprosto ne može desiti da vas o nečemu na najbrži i najefikasniji način obavesti, nego informacijama trenira vašu bednu stranačku inteligenciju. Ovde će vam lekar, sa velikom strašću, braniti eutanaziju, a dželat, sasvim sam siguran, biti učlanjen u društvo za borbu protiv smrtne kazne, ali prvi će vas savesno lečiti, a drugi isto tako savesno ubiti. Kad smo već kod zakonskog unistva, dodajem da san ja nepopravljivi protivnik smrtne kazne. Znate li kako je ovde rešeno pitanje dželata, i to u vreme kada se, pre francuske giljotine, dve stotine godina pre, i ovde ubijalo mehaničkom sekirom? Konopac je potezala ovca, jer se to dogadjalo u jednom vunarskom kraju, kraju vunarske manufacture, i sve su savesti bile mirne. Zar se u tome ne vidi nešto od engleskog karaktera? Reći ćete da se vidi licemerćje, u redu, pa licemerje je jedno od temeljnih dvomisli naše civilizacije. Englezi su beskrajno uporan narod kad se na nešto odluče, ali budući da se oni vrlo retko na nešto odlučuju, to im verovatno teško i ne pada. Na primer, već godinama, uprkos propisima, oni uporno nastoje dam isle u metrime, ali još i sad misle u inčima, a govore u metrima. I najzad, kad ovde ugledni ljudi odu u penziju, oni odlaze u vile i engleske parkove i puštaju zmajeve, a kod nas mahom odlaze u opoziciju. Ukratko, to je jedan veliki narod koji za svoju veličinu, na žalost, nema više dovoljno uslova, ali oni to, na sreću, ne primećuju. Čini vam se da ih poznajete, ali njih je nemoguće upoznati, i u tome je trik u toj zabludi. Ipak, sva su ta iskustva drugog i trećeg reda; bitno je iskustvo života u tudjini, a ja sam, kao što sam već kazao, čovek koji je rodjen u pogrešnoj civilizaciji, i svagde živi u tudjini, bez obzira na to da li u svojoj tudjini ili tudjoj tudjini. I ako ste svagde na pogrešnom mestu, paradoksalno, svako postaje vaše. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. Man je rođen kao drugo od petoro dece od roditelja čija veza je postala centralna tema njegovog pisanja. Tomas Johan Hajnrih Man, njegov otac, bio je uspešni biznismen, uticajan i poštovan građanin severno-nemačke luke Lübeck. Njegova majka, Julia da Silva-Bruhus, bila je ćerka nemačkog biznismena i majke Brazilke. Pored nje, Tomas je počeo da se zanima za muziku, književnost i umetnost, koju je, zbog majčinog uticaja, smatrao povezanom za južnjačke kulture i predele. Verovao je da se zbog toga oslobodio severnjačkog uticaja svog oca. Njegov otac je shvatio da ni Tomas niti njegov stariji brat Hajnrih neće postati njegovi naslednici, jer su se obojica više interesovala za književnost nego za biznis Mann je pohađao rigidnu školu u Lübecku gde se pripremao za dalje obrazovanje i ponavljao dve godine. Zbog toga, nije uspeo da završi svih devet godina nemačke gimnazije, već samo šest. Oženio se Katjom Pringshajm 1905. Man familija je imala nekoliko ekstremno talentovanih članova. Njegova ćerka Erika bila je pozorišna glumica udata za W. Audena da bi dobila Britansko državljanstvo i postala je čuvarka književnog nasleđa svog oca posle njegove smrti. Prvi sin Tomasa Mana, Klaus, pisao je romane, kratke priče, drame i eseje opisujući život nemačkih boema u periodu između dva rata. Njegova otvorena homoseksualnost dovela je do konflikata sa ocem, koji je odlučio da svoje homoseksualne želje pokazuje na drugačiji način. Golo, njegov drugi sin, postao je poštovani nemački istoričar. Naravno, njegov rad i interesi reflektovali su takav status. Mnoge od njegovih priča i romana na primer Budenbrokovi, 1901. Mann se borio protiv kompletne identifikacije sa buržoaskim društvom. Uistinu, verovao je da izvor njegove umetničke aspiracije dolaze iz sasvim suprotne oblasti, one koje je dostigao u stvarnosti, iz erotike, seksualnosti i naročito iz homoseksualnose želje. Mnoge od Manovih aktivnosti pratile su potrebu pronalaženja balansa između umetničke sfere i svakodnevnog porodičnog čoveka. U jezgru te potrebe bila je potreba za ljubavlju prema drugome, koja je izazivala klackanje ekspresije i represije. Ovaj esej odbrana protiv autorovih homoerotskih osećanja. Man je bio solidan građanin svoje generacije, slavni autor i otac. On priznaje, ako se čita pažljivo, da su homoseksualne želje inspirisale njegovu umetnost, ali homoseksualni identitet je morao da odbaci jer bi ugrozio njegov socijalni status. Teme homoseksualnosti koje uništavaju socijalne institucije i smrti homoseksualaca kao individua utkane su u mnogim Manovim delima. Na putu u Veneciju, pustio je dizgine i dopustio da njegove emocije ovladaju njime. Predmet njegove želje je prelepi mladi Poljak od 14 godina. Ašenbah ga špijunira dok je sa sestrom i guvernantom u hotelu koji dele, zanesen njegovom mladalačkom lepotom koja ga podseća na remek dela grčkih skulptora. Saznaje dečakovo ime, Tadzio, ali nikada s njim ne progovara. Umesto toga, on ga posmatra kako se igra na plaži ili provodi vreme sa svojom porodicom dok obeduju ili dok šetaju gradom. Epidemija kolere zahvatila je Veneciju. Ašenbah ostaje pored svoje opsesije, iako je potpuno svestan opasnosti od ove opasne bolesti. Rezervisani, uzdržani nemački autor nestaje u svojoj opsesiji koju je stvorio prema mladosti. Napisao je samo nekoliko stranica, šminka se i oblači odelu jakih boja da bi izgledao mlađe; na kraju, on oboljeva i umire dok gleda Tadzia. Manova interesovanja i iskustva inspirisala su i stvorila ovaj roman. Tomas Man je 1911. Kao Ašenbah, Man nikada nije upoznao dečaka. Manova pisma i dnevnik, zajedno sa nekoliko eseja i proznih radova, daju dokaze o njegovoj erotskoj želja prema istom polu, naročito prema zgodnim mladićima. Istoričari književnosti posebno su se interesovali za njegove veze sa Paul Erenburgom i Klaus Hojserom. Ova prijateljstva i njegovi radovi daju dokaze da je autor stvarno gajio homoseksualna osećanja. Nažalost, mnogi kritičari odbijali su da prihvate tu činjenicu. Manovi dnevnici su dokazali da je autor gajio homoseksualna osećanja. Homoerotika postaje metafora ta drugost, za biti autsajder. Ali da bi se njima pridružio mora se odreći svog identiteta umetnika. Osnova tvog identiteta je pozicija izvan svakodnevne egzistencije, gde umetnik stvara, koja se graniči sa homoerotizmom. Primer August von Platen Između umetnosti i građanskog života, Man je pronašao sličnost sa poetom iz 19. Platenove poeme i dnevnici obelodanjuju njegovu homoseksualnost, što je postala osnova za poznatu književnu zavadu kada je Hajnrih Hajn, čija književna reputacija bila ugrožena od strane Platena, pokušao da omalovažava njegovu ličnost i njegov rad kao nešto nedostojno pažnje. Man odvaja pesnikov život od njegovog književnog dela. Man je osećao da je Platen kanalisao svoju seksualnu želju u svoju umetnost. Manov afinitet prema Volt Vitmanu Treba napomenuti da je Man opisao svoj afinitet prema još jednom pesniku 19. Man se poziva na Vitmanovu viziju demokratije, kao idelau kome Nemačka treba da stremi. Ali Man se distancirao do prihvatanja tog mesa suviše otvoreno u svom eseju o braku nekoliko godina kasnije. Čarobni breg Manov neodlučan odnos prema homoerotičnosti njegov strah da njegove tajne želje postanu javne i koje mogu uništiti njegov stabilni život pokazao je 1924. Umesto da ostane tri nedelje, on ostaje sedam godina, visoko u švajcarskim Alpima gde vreme teče drugačije nego u ravnici iz koje je Kastorp došao. U svetu ispod, evropska civilizacija upada u haos koji će prerasti u Prvi svetski rat. U ovom obrazovnom romanu, jednostavan, mladi inženjer postaje pacijent sanatorijuma i učenik dvoje muškaraca koji predstavljaju dva različita pogleda na svet kao i filozofsku tradiciju, Setembrini i Nafta. Glavni uzrok Kastorpovom fizičkom podmlađivanju i spiritualnoj obnovi jeste Klavdia, emigrantkinja iz Rusije, Ona neverovatno podseća na Pribislava Hipea, dečaka koga je Hans voleo dok su bili 14-to godišnji školarci. Kroz ovu vezu, emocionalnu i seksualnu, sa Klavdiom, Hans oblikuje svoju homoseksualnost u korist biseksualnosti. Frojdov uticaj na Tomasa Mana bio je veliki i imao je veliku ulogu u Manovom konceptu kako homoseksualna želja može biti integrisana, nasuprot represiji ili uništenju. Uprkos svemu, bolest ostaje nepodesno spojena s njom. Kodiranje homoseksualne želje Tipično, Man ne opisuje otvoreno homoseksualnu želju. Umesto toga, on njenu prisutnost opisuje kroz simbole i metafore. Kada Man opisuje probuđena sećanja na taj momenat, postaje jasno da olovka simbolizuje Pribislavov penis. Hans je imao potrebu da seksualno izrazi svoju ljubav svom prijatelju, ali sve što je mogao da uzme od njega jeste predmet koji će ga na njega podsećati. Posle nekoliko scenaria nad nevoljnim građanima koji izvršavaju njegova naređenja, svetla pozornice se zaustavljaju na mladog konobara Maria, koja je namamio na pozornicu. Istog trenutka kada je prošla čarolija, Mario vadi pištolj i usmrćuje Ciplu, osvetivši se zbog javnog poniženja. Treba naglasiti da autor koji je bio spreman da napusti Nemačku 1933. Manova najveća parabola nemačkog pada u fašizam, takođe sadrži umetnika koji je homoseksualac. Koristeći mit o Faustu, roman prati raspad buržoaske kulture u Nemačkoj od kasnog 19. Kompozitor Adrian Leverkühn pravi pakt sa đavolom da bi za nekoliko godina stvorio muzičko remek delo. Zauzvrat, đavo želi njegovu dušu. Leverkühn i njegov prijatelj i muzičar Rudi Šverdtfeger su s vremena na vreme imali seksualne odnose. Opet, homoseksualna želje je prisutna u Manovom radu, suprotna snagama i institucijama koje održavaju moderno društvo. Nekoliko kritičara veruje da u Manovim kasnijim radovima Die Betrogene 1953. Zaključak Manovi opisi homoseksualne želje mogu se smatrati pokušajem šifrovanja homoseksualnosti na način kojim bi mu bilo dozvoljeno da kazuje ono što je u to vreme za njega bilo neizrecivo, naime, njegova sopstvena homoseksualnost. Ta dualna drugost, umetnika i homoseksualca, našla je ličnu ekspresiju u njegovim dnevnicima. Kada postala glavna tema u njegovom radu, uzeo je drugačiji način izgovaranja metafore, aluzije , karaktere i zaplete. Manova literarna dela su izazvala ogromno interesovanje gej istraživača jer mnogo toga o homoseksualnoj želji u književnosti pre Stonewalla mora da se traži između redova. Ostaje šifrirano i otvoreno za interpretaciju generacija čitalaca čija iskustva i definicija homoseksualnosti se mnogo razlikuju od Manovih. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno, shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci. Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija. Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga borba i traženje nisu uzaludni. Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena — Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo činjenica da sam majka maloletnog deteta. Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera. Novinarstvo sam napustila krajem 1995. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.